Infekcije CNS (centralnog nervnog sistema) su zapaljenski procesi mozga i moždanih ovojnica izazvani mikroorganizmima. Zbog anatomske povezanosti u okviru infekcija CNS opisuju se i infekcije poglavine i kosti lobanje.

U neurohirurgiji su najčešće zastupljene infekcije izazvane bakterijama nespecifičnog (gnojnog) zapaljenja. To su: betahemilitički streptokok, stafilokokus aureus i epidermidis, pneumokok, enterokok, listerija, … Danas su retke specifične infekcije kao što su tuberkuloza i lues. Ulazna vrata infekcije mogu biti: povreda kože, kosti, dure (jedan od omotač mozga),… Bakterije u CNS mogu doći i indirektno i to preko krvi sa udaljenog mesta (npr upala pluća) ili direktno kao nastavak postojeće okolne infekcije (upala sinusa-sinusitis, upala srednjeg uha-otits medija, gnojenje kostiju-osteomijelitis, infekcije epikranijuma, itd).

Inficirano tkivo je u početku crveno i otečeno, a naknadno centralno dolazi do nekroze i formiranja gnoja. Gnoj čine izumrlo tkivo i posebna bela krva zrnca tj. izmenjeni – granulociti. U zavisnosti gde se formira gnoj postoje abscesi (gnoj u upaljenom tkivu) i empijemi (gnoj u anatomski postojećem prostoru npr. gnoj u prostoru ispod tvrde moždane opne-subduralni empijem).

Najčešće infekcije su:

  1. osteomyelitis cranii – gnojenje kostiju lobanje
  2. empyema epidurale (epiduralni empijem)- gnojna kolekcija iznad tvrde moždane opne
  3. empyema subdurale (subduralni empijem)- gnoja kolekcija ispod tvrde moždane opne
  4. abscessuss cerebri (apsces mozga) – gnojna kolekcija unutar mozga
  5. meningitis, meningoencephalitis – upala ovojnica mozga
Slika: CT snimak mozga. Strelica pokazuje gnojnu koleciju u čeonom režnju mozga
Slika: CT snimak mozga. Strelica pokazuje gnojnu kolekciju ispod tvrde moždane opne

Ove infekcije su često udružene, a i kada su izolovane daju sličnu kliničku sliku i dijagnostika i lečenje su isti. Sa druge strane lekar u početku sumnja da se radi o infekciji CNS, a tek kasnije diferencira o kom tipu se radi. Zbog toga ćemo njihovu kliničku sliku, dijagnostiku i lečenje prikazati zajedno.

Klinička slika infekcije CNS je kombinalicija lokalnih efekata infekcije na tkiva (npr. epilepsija, neurološki deficiti, zatezanje vrata, glavobolja,… ) i sistemskog odgovora na infekciju (febrilnost, malaksalost,…).

U dijagnostici se mora odgovoriti na sledeća pitanja:

  1. Koji organ ili tkivo su zahvaćeni infekcijom?
  2. Da li postoji i gde je gnojna kolekcija? – Na ova dva pitanja odgovor daju neuroradiološke metode sa ili bez pregleda likvora. Sumnju na infekciju postavljaju laboratorijski faktori infekcije- povišena sedimentacija, fibrinogen, C reaktivni protein, neutrofilija sa skretanjem ulevo, visok prokalcitonin
  3. Da li postoje faktori koji dovode do infekcije: otitis, sinusitis, zaprljana rana, strano telo, curenje likvora na nos nakon ranije povrede, imunološki deficit,…? – Zbog toga su obavezni: pregled specijaliste za uho-grlo-nos (ORL), pregled povreda i laboratorijske analize krvi i urina.
  4. Da li pored infekcije postoji i meningitis koji često dominira u kliničkoj slici i omogućava da se uzročnik otkrije u likvoru?
  5. Da li se može odrediti o kom mikroorganizmu se radi? – Do uzročnika se dolazi mikrobiološkom obradom: brisa iz primarne infekcije (ukoliko postoje inficirani sinus, infekcija rane, infekcija srednjeg uha,…); likvora (u slučaju meningitisa); krvi (u slučaju bakterijemije ili sepse) i/ili punktata gnoja (ako postoji gnojna kolekcija).
  6. Da li postoji oštećenje CNS-a i u kom stepenu (poremećaj stanja svesti, neurološki i psihički deficit,…)?
  7. Da li se radi o epidemiji? – U slučaju pojave epidemije, pogotovo kod infekcija dobijenih u bolnici, važno je odrediti i sve karike tzv. Vogralikovog lanca (rezervoar, izvor, putevi prenošenja, ulazna vrata i vrsta mikroorganizma).

Lečenje uvek prvo podrazumeva konzervativne (neoperativne) metode. Na prvom mestu su antibiotici. Takodje se daju: antiedematozna terapija, analgetici, antipiretici, hidracija,…. U slučaju da je zahvaćen CNS biraju se antibiotici koji mogu da prolaze upaljenu hematoencefalnu barijeru (barijeru krv-nervno tkivo koja propušta samo neke lekove). Izbor se vrši prema antibiogramu, ali često, zbog hitnosti uvodjenja terapije ili pošto se ranije počela upotreba antibiotika, i empirijski. Uvek se biraju kombinacije novijih antibiotika širokog dejstva i aplikuju se parenteralno (pogotovo ako se daju empirijski).

Hirurške metode (operacija) se sprovode ukoliko se radi o težim oblicima primarne infekcije i/ili gnojnoj kolekciji u lobanji. Primarne infekcije lica i ušiju operativno leči ORL ili maksilofacijalni hirurg. Gnojenje u lobanji leči neurohirurg. Ukoliko se gnojna kolekcija unutar lobanje ne povlači na konzervativnu terapiju važi pravilo “Ubi pus ibi evacuo!”- “Gde je gnoj odstrani ga”. Razlog ovakvog stava je da se kod većine pacijenata u gnoju ne postiže dovoljna koncetracija antibiotika. Danas dominira tendencija evakuacije gnoja minimalnim hirurškim metodama (manji otvor na lobanji uz izvlačenje gnoja špricem, ispiranje i eventualno postavljanje drena u šupljinu još 2-3 dana). Redje se odlučujemo na veće operacije koje podrazumevaju odstranjenje i zidova gnojnih kolekcija. Ponekad je potrebno hirurško rešavanje komplikacija infekcija (hidrocefalus, kompresivna cista, fistula,…).