Dr Željko Kojadinović — NEUROHIRURGIJA I LEČENJE BOLA
Dr Zeljko Kojadinovic — Pain Treatment & Neurosurgery
Autor: Dr sci. med. Željko Kojadinović, neurohirurg i specijalista za lečenje bola
Medicinski sadržaj ažuriran: maj 2026
Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.
Tražite dodatno mišljenje?
Ukoliko je Vama ili Vašem detetu dijagnostikovana urodjena bolest mozga ili kičme i treba Vam mišljenje iskusnog neurohirurga, kontaktirajte nas.
Tražite brz savet od stručnjaka >> online konsultacije
- Hidrocefalus
- Hidrocefalus odraslih i razlikovanje od senilne demencije
- Arahnoidalne ciste
- Arnold Chiari malformacija
- Encefalokele
- Kraniostenoze
- Malfomacije kičmenog stuba
Urodjene anomalije nervnog sistema su rezultat delovanja teratogenih materija u toku intrauterinog razvoja (virusi, hemijske materije, zračenje) ili nastaju zbog delovanja naslednih gena. One mogu biti različitog stepena. Često su udužene sa drugim anomalijama. Ukoliko su velike primete se tokom ultrazvučnog ispitivanja trudnice. Nekada su anomalije tolikog stepena da se savetuje prekid trudnoće. Ukoliko su manje mogu se ispoljiti u toku kasnijeg života ili se čak ne moraju ni ispoljiti.
Hydrocephalus
Hydrocephalus predstavlja nakupljanje likvora u komorama mozga. Likvor je moždana tečnost koja se nalazi u šupljinama mozga (komorama) i oko celog mozga i kičmene moždine. Ona se stvara u komorama i ako postoji prepreka njenom oticanju iz mozga, nakuplja se dovodeći do širenja komora i pritiska na moždano tkivo. Razlozi prepreka toku likvora mogu biti: urodjene prepreke, tumori, krvarenja, infekcije, priraslice,..
Klinički se razlikuju dva osnovna tipa hidrocefalusa
- hidrocefalus u dece
- hidrocefalus u odraslih.
Hidrocefalus u dece
Hidrocefalus u dece u prvoj i drugoj godini se manifestuje povećanjem glave, na očima se vidi beonjača izmedju dužice i kapka (što nije normalno), dete povraća, ima napetu fontanelu i ne napreduje. Dijagnoza se postavlja na osnovu ultrazvučnog snimka kroz fontanelu i MR-CT snimka mozga. Leči se uglavnom operativno. Postoje 2 osnovne grupe metoda. Endoskopskom intervencijom se otvara pod treće komore, ukoliko postoji prepreka oticanju likvora izmedju komora, da bi se ta prepreka zaobišla. Drugi način je postavljanjem sistema cevčica koji višak likvora odvodi u neku šupljinu gde se vraća u krvotok (najčešće trbušnu duplju- ventrikuloperitonealni šant, VP shunt). Pri ovome je važno da se ne odvodi ni previše likvora. U tome nam pomažu valvule različitog otpora. (promenjivog- programibilne valvule ili stalnog otpora). Važno je da neurohirurg ima dovoljno iskustva da dobro odredi koji sitem treba ugraditi.
Hidrocefalus u odraslih
Hidrocefalus u odraslih se manifestuje u početku psihičkim propadanjem, otežanim hodom i nevoljnim umokravanjem. Pored ovoga mogu postojati nestabilnost, glavobolja i druge tegobe. Ukoliko je hidrocefalus izazvan nekom bolešću (tumor, krvarenje) mogu dominirati znaci te bolesti i maskirati znakove hidrocefalusa. Dijagnoza se postavlja na osnovu CT ili MR snimka mozga, te dodatnih analiza. Poseban entitet predstavlja normotenzivni hidrocefalus. On se može razvijati mesecima i godinama sa polaganim psihičkim propadanjem, smetnjama hoda i mokrenja. Pri tome pacijenti najčešće dobiju dijagnozu staračke demencije, Alchajmerove bolesti (Alzheimer), loše cirkulacije krvi kroz mozak,… Dijagnostika ovog stanja podrazumeva posebne testove (merenje pritiska likvora, reakcija na evakuaciju likvora,….). Važno je prepoznati ovo stanje jer se tada mnogim pacijentima sa psihičkim propadanjem i demencijom može pomoći. (Alchajmerova, senilna ili staračka demencija)
Lečenje hidrocefalusa obično je operativno. U većini slučajeva, ako postoji uzrok koji se može operisati, njegovim odstranjivanjem spontano se povlači hidrocefalus. Ako je potrebna operacija ona se izvodi slično kao kod dece. Takodje se često radi i ventrikuloatrijalni šant. Ovim šantom se povezuju, sličnim sistemom cevčica kao i kod prethodnog šanta, komore mozga i pretkomora srca u koju se višak likvora drenira.
Arahnoidalna cista
Arahnoidalna cista predstavlja cističnu formaciju koja je ispunjena likvorom (bistrom tečnošću koja se nalazi u komorama mozga i oko mozga), a zidovi te ciste se sastoje od jednog od omotača mozga (arahnoidea). Odmah da kažem da su arahnoidalne ciste česte, ali da je retko potrebno lečenje, pogotovo hirurško. Kod mnogih ljudi urodjeno postoje defekti pojedinih delova mozga. Ovo se ne manifestuje ni na koji način. (Velika većina pacijenata su psihički normalni, očuvane inteligencije, bez ikakvih neuroloških ispada). Ove defekte popunjava likvor i tako se formira subarahnoidalna cista. Češće su lokalizovane slepoočno, oko vidnih živaca i iza malog mozga. Najčešće se otkriju slučajno kada pacijent, zbog raznih tegoba (glavobolja, vrtoglavice,…), ide na CT ili MR snimak mozga. Ovo najčešće zabrine pacijente, medjutim u preko 99% ova cista je uzgredan nalaz, nije uzrok tegobama i ne treba je lečiti.
Važno je razumeti da sama činjenica da je cista velika ne znači automatski da izaziva simptome. Kod mnogih ljudi čak i veoma velike arahnoidalne ciste ne dovode ni do kakvih tegoba i otkrivaju se potpuno slučajno. Sa druge strane, manje ciste koje vrše pritisak na osetljive delove mozga ili ometaju normalan tok likvora ponekad mogu izazivati glavobolju, epileptične napade, poremećaj ravnoteže, smetnje vida ili druge neurološke simptome.
Zbog toga je veoma važno razlikovati slučajan nalaz od ciste koja zaista ima klinički značaj. Odluka o lečenju ne donosi se samo na osnovu izgleda MR ili CT snimka, već i na osnovu neuroloških simptoma, lokalizacije ciste, eventualnog rasta tokom vremena i postojanja pritiska na okolne nervne strukture.
Kod najvećeg broja pacijenata dovoljno je samo povremeno praćenje kontrolnim MR snimcima. Posebno je važno izbeći nepotrebne operacije kod pacijenata kod kojih cista nema veze sa tegobama zbog kojih je snimanje uradjeno.
U retkim slučajevima cista raste ili dovodi do pritiska na okolni mozak. Tada se ona leči operativno i to veoma uspešno. Suština operacije je da se cista otvori i drenira u neki prostor. Operativno ili endoskopom se može napraviti komunikacija sa subarahnoidalnim prostorom ili se u cistu postavi cevčica i likvor iz nje se, kao kod hidrocefalusa, drenira u trbušnu duplju.
Savremene neurohirurške metode danas često omogućavaju minimalno invazivan endoskopski pristup, naročito kod pojedinih lokalizacija cista. Cilj lečenja nije samo smanjenje veličine ciste na snimku, već prvenstveno uklanjanje simptoma i sprečavanje daljeg pritiska na moždane strukture.
Chiari malformacije
Arnold- Chiari malformacije (u novije vreme se zove samo Chiari malformacija) podrazumevaju urođeno spuštanje delova malog mozga u kičmeni kanal u vratu. Ovi delovi malog mozga ovde dovode do pritiska na nervne strukture – kičmena moždina, koreni nerava, arterije. Tada se javlja bol u vratu i potiljku, naročito pri savijanju glave, kašlju ili napinjanju, slabost ruku i nogu, vrtoglavice, nestabilnost, trnjenje i drugi neurološki simptomi.
Pored ovoga mogu se formirati šupljina u kičmenoj moždini koja je dodatno pritiska- siringomijelija (syringomyelia) i hidrocefalus. Siringomijelija predstavlja šupljinu ispunjenu tečnošću unutar kičmene moždine i može dovesti do postepenog oštećenja nervnih puteva, slabosti mišića, poremećaja osećaja i hroničnog bola. Kod nekih pacijenata simptomi napreduju veoma sporo tokom godina, zbog čega bolest dugo može ostati neprepoznata.
Važno je razumeti da samo spuštanje krajnika malog mozga na MR snimku ne znači automatski da je potrebna operacija. Kod mnogih ljudi Chiari malformacija se otkrije slučajno i nikada ne izazove ozbiljnije tegobe. Odluka o lečenju donosi se na osnovu simptoma, neurološkog pregleda, prisustva siringomijelije, poremećaja cirkulacije likvora i eventualnog progresivnog pogoršanja.
Bolest se manifestuje tokom rodjenja, kada ima viši stepena i lošu prognozu. Blaži, najčešći oblici se manifestuju u detinjstvu pa do starijeg doba kada se mogu uspešno operativno lečiti.
Suština operacije je da se proširi otvor kroz koji prolaze delovi malog mozga, kako bi se smanjio pritisak na nervne strukture i poboljšao protok likvora. Ova operacija se naziva dekompresija zadnje lobanjske jame. Nakon operacije često dolazi do povlačenja ili smanjenja siringomijelije, a kod pojedinih pacijenata i do poboljšanja hidrocefalusa.
Kod većine pravilno odabranih pacijenata operacija dovodi do značajnog smanjenja glavobolja, bola u vratu i progresije neuroloških simptoma. Ipak, ishod zavisi od trajanja bolesti, stepena oštećenja kičmene moždine i prisustva drugih urođenih anomalija.
Siringomijelija
Siringomijelija (syringomyelia) predstavlja stvaranje šupljine ispunjene tečnošću unutar kičmene moždine. Ta šupljina se naziva sirinks i može postepeno širiti i pritiskati nervne puteve unutar kičmene moždine. Najčešće nastaje uz Chiari malformaciju, ali se može javiti i nakon povreda kičmene moždine, infekcija, tumora ili poremećaja cirkulacije likvora.
Simptomi zavise od nivoa i veličine sirinksa. Najčešće se javljaju bol u vratu, ramenima i rukama, trnjenje, slabost mišića šaka i ruku, nespretnost pokreta i poremećaj osećaja za temperaturu i bol. Kod nekih pacijenata simptomi napreduju veoma sporo tokom godina, pa bolest dugo ostaje neprepoznata. U težim slučajevima može doći do ozbiljnog oštećenja kičmene moždine i trajnog neurološkog deficita.
Dijagnoza se postavlja MR snimanjem kičmene moždine i mozga, jer je važno utvrditi da li postoji Chiari malformacija ili drugi uzrok poremećaja protoka likvora. Sama veličina sirinksa nije jedini kriterijum za lečenje. Važno je proceniti da li postoji progresija simptoma, povećanje šupljine ili oštećenje nervnih struktura.
Lečenje zavisi od uzroka bolesti. Kada je siringomijelija povezana sa Chiari malformacijom, najčešće se operativno rešava osnovni poremećaj cirkulacije likvora dekompresijom zadnje lobanjske jame. Nakon toga kod velikog broja pacijenata dolazi do smanjenja ili stabilizacije sirinksa bez direktne operacije same šupljine. U pojedinim slučajevima potrebne su dodatne neurohirurške procedure usmerene direktno na drenažu sirinksa.
Kod pravilno odabranih pacijenata moguće je zaustaviti dalje propadanje kičmene moždine i značajno smanjiti simptome. Ipak, dugotrajno postojeća oštećenja nervnog tkiva nekada ne mogu potpuno da se povuku, zbog čega je pravovremena dijagnoza veoma važna.
Encefalokele
Encefalokele predstavljaju defekt na lobanji kroz koga prolabira (izlazi) iz lobanje samo omotač mozga sa tečnošću u njemu (meningokele) ili se u njemu nalaze i delovi nervnog tkiva (encefalokele). Ove promene mogu biti na svodu lobanje (najčešće na potiljku) ili na bazi lobanje. One se mogu videti kao izraštaj iz lobanje prilikom ultrazvučnog pregleda u materici ili prilikom rodjenja. Manje encefalocele i one na bazi lobanje se ne moraju odmah uočiti. Lečenje je obično neurohirurško. Ishod zavisi od toga koliko je oštećenje moždanog tkiva i da li postoje druge anomalije.
Kraniostenoze
Kraniostenoze (craniostenosis) podrazumevaju prerano srastanje kostiju lobanje (pre 8. meseca) zbog čega mozak ne može dobro da se razvija posle rodjenja i trpi pritisak. Ukoliko je to naglašeno dete se mora lečiti hirurški.
Malforamcije kičmenog stuba
Malforamcije kičmenog stuba su takodje mnogobrojne. Često se vidja spina bifida. To je mesto na kome nema srastanja zadnjeg dela pršljena. Ona sama obično ne izaziva nikakve posledice. Kroz ovaj defekt medjutim mogu prolabirati delovi dure sa likvorom (meningocela) ili čak sa nervnim elementima (myelomeningocoela). Obično se manifestuju na rodjenju i naročito su opasne one na kojima se nalazi defekt kože, kada se moraju hitno operisati.
Urodjena malformacija je i zategnutost i spuštenost (ispod nivoa pršljena L1-L2) donjeg dela medule (kičmene moždine) što dovodi do slabosti nogu (tethered cord sindrom). Bolest se manifestuje, kod dece ili odraslih: slabošću nogu, utrnulošću, mravinjanjem, poremećajem mokrenja ili stolice. Dijagnostikuje se snimkom kičme magnetnom rezonancom. Važno je isključiti i druge anomalije. Leči se hirurški.
Ponekad postoji kanal od povrišine kože do kičme- dermalni sinus. (sinus dermalis)
Javite se!
Kliknite ispod kako biste nas kontaktirali putem Vibera ili WhatsApp-a i zakazali vašu konsultaciju.
Konsultacija se sprovodi uz prethodno najavljivanje na mail, ili porukom na WhatsApp ili Viber. Pozivi nisu aktivni.
Kontaktirajte putem Vibera
Najčešća pitanja pacijenata kod urođenih bolesti nervnog sistema
Da li se urođene bolesti mozga i kičme uvek leče hirurški?
Ne uvek. Mnoge urođene promene mozga i kičme se samo prate ako ne izazivaju simptome, ne rastu i ne ugrožavaju funkciju nervnog sistema. Neurohirurško lečenje se razmatra kada promena izaziva pritisak na mozak ili kičmenu moždinu, poremećaj cirkulacije likvora, progresivne neurološke simptome, deformitet, smetnje mokrenja ili rizik od infekcije. Kod nekih stanja cilj operacije nije potpuno „uklanjanje anomalije“, već sprečavanje pogoršanja, oslobađanje nervnih struktura ili omogućavanje normalnijeg razvoja. Zato se odluka ne donosi samo na osnovu naziva dijagnoze, već prema simptomima, MR nalazu i riziku budućih komplikacija.
Da li su sve urođene anomalije opasne?
Ne. Neke urođene anomalije mozga i kičme ostaju stabilne tokom života i nikada ne izazovu ozbiljne tegobe. Druge mogu postati važne ako dovode do pritiska na nervno tkivo, poremećaja protoka likvora, epileptičnih napada, slabosti ekstremiteta, smetnji hoda, problema sa mokrenjem ili progresivnog neurološkog pogoršanja. Važno je razlikovati slučajan nalaz od promene koja ima klinički značaj. Zato se procena zasniva na kombinaciji simptoma, neurološkog pregleda, MR snimka i dinamike kroz vreme, a ne samo na tome što je anomalija „urođena“.
Kada se javiti neurohirurgu za drugo mišljenje?
Drugo mišljenje je korisno kada je detetu ili odrasloj osobi dijagnostikovana urođena anomalija mozga ili kičme, a postoji dilema da li je potrebno praćenje, operacija, endoskopsko lečenje, ugradnja šanta ili druga procedura. Posebno je važno potražiti dodatnu procenu ako se simptomi pogoršavaju, ako postoje različita mišljenja lekara, ako MR nalaz deluje ozbiljno, ali pacijent nema jasne tegobe, ili obrnuto — ako tegobe postoje, a nalaz se tumači kao slučajan. Cilj drugog mišljenja nije samo potvrda dijagnoze, već objašnjenje rizika, prirodnog toka bolesti i realne koristi od lečenja.
Da li se video konsultacija može koristiti kod dece?
Da. Video konsultacija se može koristiti i kod dece, posebno kada roditelji žele dodatno objašnjenje MR ili CT nalaza, razumevanje rizika ili drugo mišljenje pre odluke o praćenju ili operaciji. Procena se zasniva na dokumentaciji, snimcima, izveštajima lekara i opisu simptoma koje roditelji primećuju, kao što su glavobolja, povraćanje, poremećaj hoda, slabost, zastoj u razvoju, promene ponašanja ili problemi sa mokrenjem. Video konsultacija ne zamenjuje hitan pregled kada dete ima naglo pogoršanje, ali može pomoći porodici da razume nalaz i pripremi prava pitanja za tim koji dete leči.
Da li arahnoidalna cista uvek izaziva glavobolju?
Ne. Velika većina arahnoidalnih cisti ne izaziva nikakve simptome i otkriva se slučajno tokom CT ili MR snimanja mozga. Glavobolja je veoma česta tegoba i često nema nikakve veze sa cistom, čak i kada ona izgleda velika na snimku. Cista postaje važnija kada izaziva pritisak na okolne moždane strukture, poremećaj cirkulacije likvora, progresivne neurološke simptome, epileptične napade ili promene koje se vremenom povećavaju. Zato se ne leči sama slika, već odnos između ciste, simptoma i neurološkog nalaza pacijenta.
Kada se arahnoidalna cista operiše?
Arahnoidalna cista se operiše kada postoji jasna veza između ciste i simptoma, posebno ako izaziva progresivne neurološke tegobe, epileptične napade, poremećaj ravnoteže, smetnje vida, hidrocefalus ili značajan pritisak na mozak. Sama veličina ciste nije dovoljan razlog za operaciju ako pacijent nema tegobe koje se anatomski mogu povezati sa njenom lokalizacijom. Kod pojedinih lokalizacija mogu se koristiti endoskopske metode, fenestracija ciste ili drugi neurohirurški pristupi. Cilj operacije je smanjiti pritisak i uspostaviti bolju cirkulaciju likvora, ali samo kada očekivana korist premašuje rizik zahvata.
Da li Chiari malformacija može izazivati vrtoglavicu i bol u vratu?
Da. Kod simptomatske Chiari malformacije često se javljaju bol u potiljku i vratu, vrtoglavica, nestabilnost, trnjenje ruku i pogoršanje tegoba pri kašlju, napinjanju ili nagloj promeni položaja. Simptomi nastaju zbog spuštanja delova malog mozga prema velikom potiljačnom otvoru, što može remetiti protok likvora između lobanje i kičmenog kanala i pritiskati nervne strukture. Ipak, vrtoglavica i bol u vratu imaju mnogo mogućih uzroka, pa je važno proceniti da li se simptomi zaista poklapaju sa MR nalazom Chiari malformacije.
Da li svaka Chiari malformacija mora da se operiše?
Ne. Mnoge Chiari malformacije se otkriju slučajno na MR snimku i nikada ne zahtevaju operaciju. Operacija se razmatra kada postoje progresivne tegobe, značajan poremećaj protoka likvora, siringomijelija, slabost, poremećaj hoda, problemi sa gutanjem, disanjem ili drugi neurološki znaci koji ukazuju na pritisak u području kraniocervikalnog spoja. Odluka se ne zasniva samo na broju milimetara spuštenih tonzila malog mozga, već na kombinaciji simptoma, MR nalaza, protoka likvora i rizika da bolest napreduje.
Šta je siringomijelija i zašto je važna?
Siringomijelija je šupljina ispunjena tečnošću unutar kičmene moždine. Vremenom može pritiskati i oštećivati nervne puteve, zbog čega se javljaju slabost ruku, trnjenje, poremećaj osećaja za temperaturu, bol, ukočenost ili problemi sa hodom. Najčešće je povezana sa Chiari malformacijom, ali može nastati i nakon povreda, infekcija, tumora ili drugih poremećaja protoka likvora. Važna je zato što neliječena i progresivna siringomijelija može dovesti do trajnog oštećenja kičmene moždine. Lečenje zavisi od uzroka, veličine šupljine i neurološkog pogoršanja.
Da li hidrocefalus kod starijih može ličiti na demenciju?
Da. Normotenzivni hidrocefalus kod starijih može izazvati usporenost, smetnje hoda, probleme sa pamćenjem i poremećaj mokrenja, zbog čega se ponekad pogrešno tumači kao Alchajmerova bolest, Parkinsonova bolest ili „staračka demencija“. Tipično je da hod postaje sitan, nesiguran i usporen, često pre nego što se razviju izraženi problemi sa pamćenjem. Važno je prepoznati ovo stanje zato što se kod pravilno odabranih pacijenata simptomi mogu poboljšati nakon ugradnje šanta ili drugog lečenja kojim se reguliše cirkulacija likvora.
Šta je tethered cord sindrom?
Tethered cord sindrom nastaje kada je donji deo kičmene moždine abnormalno pričvršćen i zategnut, pa ne može slobodno da se pomera tokom rasta ili pokreta kičme. To može dovesti do bola u leđima ili nogama, slabosti, poremećaja hoda, utrnulosti, deformiteta stopala, skolioze ili problema sa mokrenjem i stolicom. Tegobe mogu postojati od detinjstva, ali se kod nekih osoba ozbiljnije ispolje tek u odraslom dobu. Operacija se razmatra kada postoji progresivno pogoršanje ili rizik trajnog oštećenja nervnih struktura. Cilj nije samo uklanjanje anatomskog nalaza, već oslobađanje kičmene moždine od zatezanja.
Kada hidrocefalus zahteva ugradnju šanta?
Ugradnja šanta se razmatra kada hidrocefalus dovodi do povećanja pritiska, širenja moždanih komora ili simptoma koji se mogu povezati sa poremećenom cirkulacijom likvora. Kod dece to mogu biti ubrzan rast glave, povraćanje, razdražljivost, pospanost, zastoj u razvoju ili napetost fontanele. Kod odraslih i starijih pacijenata javljaju se glavobolja, smetnje hoda, poremećaj mokrenja ili kognitivno usporenje. Šant ne leči sve uzroke neurološkog propadanja, pa je važno proceniti da li simptomi zaista potiču od hidrocefalusa i da li postoji realna šansa za poboljšanje.
Kako se razlikuje slučajan MR nalaz od urođene anomalije koja zahteva lečenje?
Slučajan MR nalaz obično ne izaziva simptome, ne pokazuje znake pritiska na nervne strukture i ne menja se značajno tokom vremena. Urođena anomalija postaje klinički važna kada se njena lokalizacija i mehanizam mogu povezati sa simptomima pacijenta, kao što su glavobolja zbog poremećaja likvora, slabost, poremećaj hoda, epileptični napadi, smetnje vida ili problemi sa mokrenjem. Zato se ne leči svaki nalaz na snimku, ali se ni ozbiljni simptomi ne smeju odbaciti samo zato što je promena urođena. Odluka se donosi kroz povezivanje MR nalaza, neurološkog pregleda i dinamike simptoma.
Da li se urođene anomalije mozga i kičme mogu pogoršati u odraslom dobu?
Mogu. Neke urođene anomalije su prisutne od rođenja, ali dugo ne izazivaju jasne simptome. Tegobe se mogu pojaviti kasnije zbog rasta tela, degenerativnih promena, povreda, promena pritiska likvora ili postepenog opterećenja nervnih struktura. Na primer, tethered cord sindrom, Chiari malformacija, arahnoidalne ciste ili hidrocefalus mogu postati klinički značajni tek kada počnu da remete funkciju nervnog sistema. Zato se kod novih ili progresivnih simptoma u odraslom dobu ne sme automatski zaključiti da stari nalaz nema značaja.
Kada je kod deteta sa urođenom anomalijom potrebna hitnija procena?
Hitnija procena je potrebna ako dete razvije pospanost, uporno povraćanje, naglo pogoršanje glavobolje, epileptične napade, slabost ekstremiteta, poremećaj hoda, zastoj ili nazadovanje u razvoju, promene vida ili probleme sa mokrenjem i stolicom. Kod beba su važni ubrzan rast obima glave, napeta fontanela, razdražljivost i slabije hranjenje. Ovi znaci mogu ukazivati na porast pritiska, hidrocefalus, kompresiju nervnih struktura ili pogoršanje osnovne anomalije. U takvim situacijama ne treba čekati rutinsku kontrolu, već je potrebna brža pedijatrijska i neurohirurška procena.
Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.
Dodatni izvor informisanja
Bolni sindromi koji se kasnije mogu razviti
Saznajte više na engleskom jeziku o Chiari malformacijama i siringomijeliji
Pročitajte više o spontanim likvorejama