Dr Željko Kojadinović — NEUROHIRURGIJA I LEČENJE BOLA
Dr Zeljko Kojadinovic — Pain Treatment & Neurosurgery
Autor: Dr sci. med. Željko Kojadinović, neurohirurg i specijalista za lečenje bola
Medicinski sadržaj ažuriran: maj 2026.
Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.
💡 Dodatno mišljenje neurohirurga kod tumora kičme
Ako Vam je dijagnostikovan tumor kičme možete nas konsultovati ukoliko želite dodatno mišljenje neurohirurga. Tumori kičme često postavljaju važna pitanja – da li je operacija neophodna, kakva je prognoza i koji su rizici intervencije.
Na osnovu dokumentacije i video razgovora dajemo stručno mišljenje o mogućim načinima lečenja, dostupnim metodama i kako da se rizici svedu na minimum. Kod složenijih slučajeva koristimo dodatnu analizu pomoću veštačke inteligencije.
Zakažite online konsultaciju- Spinalni meningeom (meningeoma canalis spinalis)
- Spinalni neurinom (neurinoma canalis spinalis)
- Gliom kičmene moždine (astrocytoma medullae spinalis, ependymoma medullae spinalis)
- Tumori kičmenih pršljenova (tumor vertebrae spinalis)
Anatomija kičmenog stuba
Podela kičmenog stuba je prikazana na sledećoj slici.
Na sledećoj slici se vidi presek kičmenog stuba. Prikazuje se pršljen unutar koga je kičmeni kanal. U kičmenom kanalu se nalazi kičmena moždina i koreni živaca (vratna i grudna kičma) ili samo koreni živaca (kauda ekvina u slabinskom delu kičme).
Tipovi tumora kičme
Prema lokalizaciji tumori kičme se mogu podeliti na:
- tumore koji rastu sa pršljena (prednji ili zadnji deo pršljena) – najčešći su hondrom, osteom, osteoid osteoma, hordom
- tumore koji rastu unutar duralnog omotača ali izvan kičmene moždine – najčešći su neurinom (raste sa korena kičmenog živca) i meningeom (raste sa duralnog omotača)
- tumore koji rastu unutar kičmene moždine – najčešći su astrocitomi i ependimomi.
Puno malignih tumora drugih organa mogu metastazirati u kičmeni kanal ili u pršljenove. Metastaze pršljenova se često primete na scintigrafiji skeleta.
Uzroci nastanka tumora kičme
Ovi, kao i ostali tumori u telu, nastaju zbog izmena (mutacija) u posebnim genima normalnih ćelija. Mutacijom neki geni postaju aktivni (proonkogeni postaju onkogeni), a drugi se inaktiviraju (tumor supresorni geni). Ovo se u organizmu stalno dešava u mnogim ćelijama, ali imuni sistem prepoznaje ove ćelije i neutrališe ih. Ponekad ove ćelije ne bivaju neutralisane i, ako nastave da se umnožavaju, formira se od njih tumor. On je u početku dobroćudan (benigan), ali vremenom može mutirati sve veći broj pomenutih gena i tako tumor može postajati sve maligniji. Razlozi za nastanak ovih promena u genima nisu uvek poznati. Mutacije mogu biti rezultat delovanja nekih virusa, koji su ranije izazivali manje infekcije; radioaktivnog zračenja; nekih hemijskih materija. (Sve češće se dokazuje da razni pesticidi, ali i dodaci hrani mogu biti kanceregoni). Skoro nijedan tumor kičme se direktno ne nasledjuje, ali potomci ljudi koji su imali maligne bolesti imaju neaktivirane proonkogene, možda i slabiji imuni sistem,… Zbog toga kod njih postoji i veća tendencija za nastanak malignih bolesti.
Podela tumora kičme po malignosti
Ovi tumori se, prema tome koliko brzo napreduju i u kom procentu se mogu izlečiti, dele na dobroćudne (benigni tumori) i zloćudne (maligni tumori). Prema svome rastu tumori se mogu podeliti na one koji samo pritiskaju okolne delove kičmene moždine (meningeomi, neurinomi, metastaze,…) i na one koji ih prožimaju (infiltrišu- astrocitomi, ependimomi, maligni tumori,…), te na kombinovane.
Simptomi tumora kičme
Kada tumor dostigne značajnu veličinu on vrši okolni pritisak na kičmenu moždinu i korene živaca i dovodi do njihovog oticanja, remeti krvotok u nervnom tkivu, a može i da dovede do krvarenja. Mehanizmi kojim tumor oštećuje nervno tkivo su brojni i, izmedju sebe, izukrštani.
Sve ovo rezultira simptomima bolesti kao što su:
- bol u predelu kičme, te u rukama, na telu ili u nogama
- utrnulost pojedinih delova tela
- slabost ruku i nogu
- smetnje mokrenja i stolice
- redje, i to kod tumora gornjeg dela kičme, postoje smetnje sa disanjem
Kod benignih tumora se prvo pojavi jedan ili nekoliko simptoma, a zatim se mesecima, a često i godinama, iako tumor raste, novi simptomi ne javljaju. Sledeći simptomi se, zbog sporog rasta, javljaju često tek kada tumor značajno poraste.
Hronični bol u leđima zahteva diferencijalnu dijagnostiku; osnovne informacije: bol u leđima i diskus hernija.
Dijagnostika tumora kičme
Budući da se mnogo lakše leče mali nego veliki tumori važno je što pre postaviti dijagnozu. Najvažnija dijagnostička metoda je snimak kičme magnetnom rezonancom (MRI) sa kontrastom. Danas, kada nam je na raspolaganju veći broj ovih aparata, ovo snimanje treba uraditi kod prvih simptoma koji ukazuju da možda postoji tumor. Ovo snimanje je bezbolno i traje oko 15-45 minuta. Podrazumeva da pacijent leži u uskom prostoru aparata i izložen je, manjoj ili većoj, buci. To kod nekih ljudi može biti toliko neprijatno, da zahteva snimanje u sedaciji ili anesteziji. (prethodno davanje lekova za smirenje ili lekova za spavanje). Prilikom analize MR snimka naročito je važno isključiti da se ne radi o multiploj sklerozi (sclerosis multiplex) ili različitim inflamatornim promenama u kičmenoj moždini (npr. transferzalni mijelitis, myelitis transversalis).
Pored ovog mogu biti indikovane i druge dijagnostičke metode kao što su: Rentgenski snimak kičme (RTG), kompjuterizovana tomografija (CT), elektromiografija (EMG), somatosenzorni evocirani potencijali (SSEP), snimanje kičme nakon davanja radioaktivnih materija (scintigrafija skeleta),…
Uvek se mora uraditi i snimanje ostalih organa (onkološka obrada) da bi se dokazalo eventualno postojanje drugih tumora u telu. Takodje je važno utvrditi da li pacijent boluje od drugih bolesti. Ovo nam može biti važno pri planiranju anestezije i izboru metoda lečenja. Preoperativno se zahteva laboratorijska obrada krvi i mokraće, EKG, rentgenski snimak pluća, ultrazvučni snimak trbuha i pregled interniste. Po potrebi se rade i dodatna ispitivanja- urološka, kardiološka, ginekološka,…
Kada se postavi dijagnoza tumora kičme tim stručnjaka (onkološka komisija, neuroonkološka komisija) razmatra kojim metodama treba pacijenta lečiti. Na raspolaganju su nam: simptomatsko, hirurško (operacija tumora) i adjuvantno lečenje. Odluka kako lečiti pacijenta je rezultat znanja i iskustva u ovoj oblasti. U nekim slučajevima postoje indicije da je tumor završio sa rastom i pri tome ne remeti funkciju kičmene moždine i korena živaca. Tada se, pogotovo kod starijih i ljudi koji su teže oboleli od drugih bolesti, odlučujamo samo na praćenje ovog tumora. (periodični MR ili CT snimci).
Operativno lečenje tumora kičme
Ukoliko tumor nije maligan i ne raste široko infilrativno cilj je uvek da se odstrani ceo tumor. U slučaju da tumor infiltriše (prožima svojim ćelijama) pršljen i okolna meka tkiva često se odstranjuju i rubna tkiva oko tumora. Ukoliko tumor prožima kičmenu moždinu (astricitom benigni, a pogotvo maligni) odstranjenje okolnih tkiva (delova kičmene moždine) nije moguće.
Savremeni pristup lečenju pojedinih tumora kičme ne zasniva se uvek na potpunom odstranjenju tumora po svaku cenu. Kod tumora koji su čvrsto srasli sa kičmenom moždinom, velikim krvnim sudovima ili drugim važnim strukturama, ili bi zahtevali velike operacije da bi se odstranili u potpunosti agresivno odstranjivanje može nositi visok rizik od trajnog neurološkog oštećenja ili izazivanja opštih komplikacija.
Zbog toga se kod nekih pacijenata operacijom postiže prvenstveno dekompresija kičmene moždine i stvaranje bezbednog prostora između tumora i nervnog tkiva. Time se omogućava sigurnija primena postoperativnog preciznog zračenja (stereotaktička radiohirurgija), kojim se može kontrolisati preostali deo tumora uz manji rizik za kičmenu moždinu.
Operativni pristup kičmi, kao i kod operacija degenerativnih bolesti kičme, može biti od napred i od nazad. Ukoliko tumor raste na pršljenu (koštani tumori) onda se odstrani tumor i taj deo pršljena. Postoje 2 osnovne vrste operacija-laminektomija (odstanjenje zadnjeg dela pršljena) i korpektomija (delimično ili potpuno odstranjenje tela pršljena).
Tokom složenih operacija tumora kičmene moždine danas se često koristi intraoperativni neurofiziološki monitoring (SSEP, MEP). Ovim metodama se tokom operacije prati funkcija kičmene moždine i nervnih puteva u realnom vremenu. To omogućava hirurgu da ranije prepozna moguće oštećenje nervnog tkiva i smanji rizik od trajnog neurološkog deficita. Neurofiziološki monitoring je posebno važan kod tumora kičmene moždine i tumora koji su čvrsto srasli sa kičmenom moždinom.
Ponekad tumor i/ili operacija dovode do nestabilnosti kičme i nakon odstranjenja tumora potrebna je stabilizacija pršljenova na tom nivou
Često mestastaze u telu pršljena dovode do njegovog preloma po tipu kompresivnog preloma što može dovesti do krivljenja kičme (kifoza, pogrbljenost). Ovo dodatno oštećuje kičmenu moždinu i korene živaca. U tim slučajeva dolazi u obzir palijativna operacija tipa vertebroplastike ili kifoplatika. Tokom ove operacije se ne odstranjuje tumor, već se samo, preko posebnog šprica, uz minimalnu invazivnost, pod pritiskom u telo pršljana ubrizga cement ili drugi materijal. To rezultira smanjenjem bolova i oporavkom kičmene moždine, ukoliko nije bila značajnije oštećna. Ova operacija je indikovana kod teških pacijenata ili kod onih kod koji se, kasnijim zračenjem, može regulisati rast metastaze.
O prirodi tumora se izjašnjavamo tek nakon što se uradi i patohistološka analiza (PH analiza- posebnim bojenjima isečaka naprave se preparati koje, pod mikroskopom, pregleda patolog). Tada se odlučujemo da li je potrebno dodatno lečenje zračenjem ili/i citostaticima.
Zračenje i hemioterapija kod tumora kičme
Adjuvantne metode lečenja su zračenje i hemioterapija.
Zračna terapija se sprovodi pomoću aparata za zračenje koji imaju različite stepene preciznosti. Njima se, kroz različite delove tela, zrači tumor. Na ovaj način tumor dobija ubedljivo najveće doze zračenja. (doza se meri u grejima- Gy). Najpreciznije zračenje se postiže pomoću radiohirurških metoda (Gama knife, Linac), a u pojedinim specijalizovanim centrima i protonskim zračenjem. Ovako preciznim zračenjem se može zaustaviti rast tumora ako nisu veći od 2,5-3 cm u prečniku i nisu veoma blizu struktura koje ne podnose zračenje. Takodje se njima može zaustaviti rast manjih delova tumora koji su zaostali nakon operacije.
Savremeno lečenje tumora kičme često podrazumeva kombinaciju operacije, preciznog zračenja i onkološke terapije. Cilj operacije nije samo potpuno odstranjenje tumora, već i bezbedna dekompresija kičmene moždine uz očuvanje neurološke funkcije pacijenta.
Kada tumor kičme postaje hitno stanje
Neki tumori kičme rastu sporo i mogu se pratiti duže vreme bez značajnijeg pogoršanja. Međutim, postoje situacije kada tumor počinje naglo da ugrožava funkciju kičmene moždine i tada je potrebno hitno neurohirurško ili onkološko lečenje.
Najvažniji znakovi mogućeg hitnog stanja su:
- progresivna slabost ruku ili nogu
- otežan ili nesiguran hod
- gubitak sposobnosti samostalnog hodanja
- poremećaj mokrenja ili stolice
- brzo pogoršanje neuroloških simptoma
- jak bol uz nestabilnost pršljena ili patološki prelom
Posebno su opasni tumori i metastaze koji izazivaju značajnu kompresiju kičmene moždine, jer dugotrajan pritisak može dovesti do trajnog oštećenja nervnog tkiva. Zbog toga se kod pacijenata sa progresivnim neurološkim deficitom često preporučuje ranija operacija ili hitno zračenje.
Kod pojedinih metastatskih tumora odluka o hitnosti zavisi i od brzine rasta tumora, opšteg stanja pacijenta i mogućnosti kombinovanog onkološkog lečenja.
Kada se tumori kičme mogu samo pratiti ili operacija nije indikovana
Ne zahtevaju svi tumori kičme odmah operaciju. Kod nekih pacijenata tumor se otkrije slučajno tokom MR snimanja, bez značajnog pritiska na kičmenu moždinu i bez neuroloških simptoma. U takvim slučajevima moguće je pažljivo praćenje redovnim neurološkim pregledima i kontrolnim MR snimanjima.
Ovakav pristup se najčešće razmatra kod:
- manjih benignih meningeoma i neurinoma
- spororastućih tumora bez kompresije kičmene moždine
- starijih pacijenata
- pacijenata sa težim pridruženim bolestima
- slučajeva gde rizik operacije prevazilazi trenutnu korist
Tokom praćenja posebno je važno procenjivati da li dolazi do rasta tumora, pojave novih simptoma ili progresivne kompresije kičmene moždine. Ukoliko se stanje menja, može biti potrebno aktivno lečenje.
Operativno lečenje nekada nije indikovanо ni kod uznapredovalih tumora sa teškim i dugotrajnim neurološkim oštećenjem, posebno ukoliko nakon medikamentne terapije ne postoji značajniji potencijal za funkcionalni oporavak ili bi rizik operacije prevazilazio moguću korist.
Zašto se mišljenja o lečenju tumora kičme često razlikuju — šta zapravo određuje odluku
Različite preporuke za lečenje tumora kičme ne znače nužno da je jedno mišljenje tačno, a drugo pogrešno. Odluka zavisi od više važnih faktora koji se mogu različito procenjivati u zavisnosti od kliničkog iskustva i načina posmatranja problema.
Najvažnije pitanje nije samo koja vrsta tumora postoji, već kako se tumor ponaša, koliko utiče na kičmenu moždinu i koliko je stanje hitno.
Da li tumor izaziva kompresiju kičmene moždine ili je slučajan nalaz?
Tumor koji pritiska kičmenu moždinu i izaziva slabost, otežan hod ili poremećaj mokrenja najčešće zahteva hitnu dekompresiju. Sa druge strane, tumor koji je slučajno otkriven na MR snimku, bez neuroloških simptoma, često se može samo pratiti. Upravo je to jedan od najčešćih razloga zbog kojih se kod jednog pacijenta preporučuje operaciju, a kod drugog praćenje.
Da li je tumor benigni, maligni ili metastatski?
Način lečenja značajno zavisi od biološke prirode tumora.
Benigni tumori, kao što su meningeomi i neurinomi, često se operišu sa ciljem potpunog odstranjenja.
Intramedularni tumori kičmene moždine ponekad se ne mogu potpuno odstraniti bez rizika od dodatnog neurološkog oštećenja.
Metastatski tumori se često leče kombinacijom operacije, zračenja i onkološke terapije.
Da li su neurološki simptomi stabilni ili se pogoršavaju?
Stabilni simptomi ponekad omogućavaju dodatna ispitivanja ili konzervativniji pristup. Međutim, progresivna slabost, gubitak sposobnosti hoda ili novi poremećaji mokrenja ukazuju na pogoršanje oštećenja kičmene moždine, gde odlaganje lečenja može dovesti do trajnog neurološkog deficita.
Da li lečenje treba započeti operacijom, zračenjem ili onkološkom terapijom?
U nekim slučajevima operacija je neophodna da bi se oslobodila kičmena moždina od pritiska. U drugim slučajevima, posebno kod metastaza, prioritet mogu imati zračenje ili sistemska onkološka terapija. Različiti specijalisti ponekad različito procenjuju redosled i hitnost pojedinih metoda lečenja.
Kako uskladiti kontrolu tumora i očuvanje neurološke funkcije?
Agresivnije odstranjenje tumora može povećati mogućnost kontrole bolesti, ali istovremeno može nositi i veći rizik od neurološkog oštećenja. Konzervativniji pristup ponekad bolje čuva funkciju, ali može ostaviti deo tumora. Upravo se ova ravnoteža često različito procenjuje kod složenih slučajeva.
Da li je stanje hitno ili postoji mogućnost pažljivog praćenja?
Sličan tumor može predstavljati hitno stanje kod pacijenta sa brzim neurološkim pogoršanjem, dok se kod drugog pacijenta sa stabilnim simptomima može samo pratiti. Procena hitnosti jedan je od najvažnijih razloga zbog kojih se mišljenja o lečenju tumora kičme razlikuju.
Prognoza nakon lečenja tumora kičme
Prognoza nakon lečenja tumora kičme zavisi od više različitih faktora.
Onkološka prognoza (dužina preživljavanja i kontrola bolesti) najviše zavisi od biološke prirode tumora i, kod metastaza, od vrste i proširenosti osnovne maligne bolesti.
Neurološki oporavak zavisi pre svega od stepena i trajanja pritiska na kičmenu moždinu ili nerve pre početka lečenja. Pacijenti koji se leče pre razvoja teške slabosti ili gubitka sposobnosti hoda obično imaju značajno bolji oporavak. Dugotrajna kompresija kičmene moždine može dovesti do trajnih promena nervnog tkiva, zbog čega čak i tehnički uspešna operacija ponekad ne može u potpunosti vratiti izgubljene neurološke funkcije.
Rizik vraćanja tumora zavisi od vrste tumora, mogućnosti potpunog odstranjenja i potrebe za dodatnim lečenjem zračenjem ili onkološkom terapijom. MR nalaz nakon operacije, eventualni ostatak tumora i odgovor na lečenje važni su faktori tokom dugoročnog praćenja pacijenta.
Specifičnosti pojedinih vrsta tumora kičme
Spinalni meningeom (meningeoma canalis spinalis)
Spinalni meningeomi predstavljaju uglavnom benigne tumore koji nastaju iz ćelija omotača kičmene moždine (dura mater). Najčešće rastu sporo i dugo mogu ostati neprepoznati jer se simptomi razvijaju postepeno. Kako tumor raste, počinje da pritiska kičmenu moždinu ili korene živaca i tada se najčešće javljaju bol u leđima ili vratu, trnjenje, slabost nogu ili ruku, nestabilnost hoda i poremećaj osećaja ispod nivoa tumora. Kod većih tumora mogu se razviti i poremećaji mokrenja ili stolice.
Dijagnoza se postavlja MRI snimanjem sa kontrastom, kojim se precizno prikazuje odnos tumora prema kičmenoj moždini i nervnim strukturama. Važno je razumeti da odluka o lečenju ne zavisi samo od veličine tumora već pre svega od simptoma i stepena kompresije kičmene moždine. Manji tumori bez progresije ponekad se mogu samo pratiti.
Operacija se najčešće izvodi zadnjim pristupom (laminektomija ili laminotomija), pri čemu se ulazi u kičmeni kanal i tumor pažljivo odvaja od nervnih struktura. Pošto meningeomi uglavnom ne infiltriraju kičmenu moždinu već je samo pritiskaju, kod velikog broja pacijenata moguće je potpuno odstranjenje uz nizak rizik od dodatnog neurološkog oštećenja. Prognoza je obično veoma dobra, posebno kada se dijagnoza postavi pre razvoja teške slabosti ili dugotrajne kompresije moždine. Maligne varijante spinalnih meningeoma su retke.
Spinalni neurinom (neurinoma canalis spinalis)
Spinalni neurinomi, poznati i kao schwannomi, benigni su tumori koji nastaju iz ćelija omotača korena kičmenih živaca (Schwannove ćelije). Za razliku od meningeoma, oni su najčešće povezani sa jednim nervnim korenom i zato često rano izazivaju lokalizovan ili radikularni bol. Pacijenti mogu osećati bol koji se širi duž ruke, grudnog koša ili noge, uz trnjenje, utrnulost ili slabost u području koje odgovara zahvaćenom nervu.
MRI snimanje omogućava preciznu dijagnozu i procenu da li tumor raste unutar kičmenog kanala, kroz neuralni otvor ili delimično van njega. Neki neurinomi mogu formirati takozvane „dumbbell“ tumore koji rastu i unutar i izvan kičmenog kanala.
Lečenje zavisi od simptoma, rasta tumora i stepena pritiska na nervne strukture. Kod spororastućih tumora bez progresije moguće je praćenje, dok se kod simptomatskih ili većih neurinoma najčešće preporučuje operacija. Tumoru se obično pristupa od pozadi, odstranjuje se deo lamine pršljena i tumor pažljivo odvaja od nervnog korena. Pošto neurinomi najčešće potiskuju, a ne infiltriraju okolno nervno tkivo, kod velikog broja pacijenata moguće je potpuno odstranjenje i veoma dobar neurološki oporavak. Maligne varijante su retke.
Gliom kičmene moždine (astrocytoma medullae spinalis, ependymoma medullae spinalis)
Gliomi kičmene moždine predstavljaju tumore koji rastu unutar same kičmene moždine (intramedularni tumori) i zbog toga se razlikuju od meningeoma i neurinoma. Najčešći predstavnici su ependimomi i astrocitomi. Pošto nastaju u samom nervnom tkivu, njihovo lečenje je često složenije i zahteva drugačiju neurohiruršku strategiju.
Pacijenti najčešće razvijaju progresivan bol, poremećaj osećaja, slabost ruku ili nogu, nesiguran hod i smetnje finih pokreta. Kod pojedinih tumora mogu se razviti i ciste unutar moždine (siringomijelija), koje dodatno pojačavaju simptome.
MRI sa kontrastom predstavlja ključnu dijagnostičku metodu, ali je pri analizi snimka važno razlikovati tumor od drugih bolesti koje mogu ličiti na njega, kao što su multipla skleroza ili inflamatorne bolesti kičmene moždine (mijelitisi).
Operacija se najčešće izvodi zadnjim pristupom uz otvaranje kičmenog kanala i mikroneurohirurški rad na samoj moždini. Savremena hirurgija ovih tumora često koristi intraoperativni neurofiziološki monitoring (SSEP i MEP) kako bi se smanjio rizik od dodatnog neurološkog oštećenja. Ependimomi su često bolje ograničeni i mogu se potpuno odstraniti, dok astrocitomi češće infiltriraju kičmenu moždinu i zato potpuno odstranjenje nije uvek moguće bez značajnog neurološkog rizika. Upravo zbog toga cilj operacije ponekad nije maksimalna resekcija po svaku cenu, već očuvanje funkcije i bezbedna dekompresija nervnog tkiva.
Tumori kičmenih pršljenova
Tumori kičmenih pršljenova predstavljaju posebnu grupu bolesti jer ne rastu iz kičmene moždine ili nervnih omotača, već iz koštanih i potpornih struktura pršljena. Mogu zahvatati telo pršljena, zadnje delove pršljena ili istovremeno rasti prema kičmenom kanalu i okolnim mekim tkivima. Postoje brojni benigni i maligni tumori ove regije, kao što su osteom, osteoid osteom, osteoblastom, hordom, hemangiom pršljena, hondrom i drugi, dok se maligne varijante uglavnom svrstavaju u različite sarkome.
Najčešći simptomi su lokalni bol u leđima ili vratu, koji se postepeno pojačava i često ne prolazi na uobičajenu terapiju. Kada tumor oslabi strukturu pršljena mogu nastati patološki prelomi, deformiteti i nestabilnost kičme. Ako rast tumora zahvati kičmeni kanal dolazi do pritiska na kičmenu moždinu ili nerve, sa pojavom slabosti, trnjenja, poremećaja hoda ili mokrenja.
Dijagnoza se zasniva na kombinaciji RTG, CT i MRI snimanja, a kod pojedinih tumora potrebna je i biopsija radi preciznog određivanja njihove prirode. Lečenje zavisi od biološkog ponašanja tumora, njegove lokalizacije i stepena oštećenja kičme. Neurohirurški ili ortopedsko-onkološki pristup može uključivati odstranjenje tumora, korpektomiju, stabilizaciju kičme i rekonstrukciju pršljena. Kod pojedinih tumora dodatno lečenje zračenjem ili onkološkom terapijom ima važnu ulogu u kontroli bolesti i očuvanju stabilnosti i funkcije kičmenog stuba.
Metastaze kičme
Metastaze kičme predstavljaju najčešće tumorske promene kičmenog stuba kod odraslih i čine većinu malignih tumora ove regije. Nastaju kada se maligni tumor iz drugog organa — najčešće pluća, dojke, prostate, bubrega ili štitaste žlezde — proširi u pršljenove ili kičmeni kanal. Kod mnogih pacijenata upravo bol u leđima predstavlja prvi znak da se bolest proširila na kičmu.
Za razliku od spororastućih benignih tumora, metastaze često imaju agresivniji tok i mogu relativno brzo dovesti do slabljenja pršljena, patološkog preloma ili kompresije kičmene moždine. Bol je često progresivan, može biti izražen noću i ne mora reagovati na standardnu terapiju. Kako bolest napreduje mogu se razviti slabost nogu, poremećaj hoda, utrnulost i smetnje mokrenja ili stolice.
Lečenje metastaza kičme gotovo uvek zahteva multidisciplinarni pristup koji uključuje neurohirurgiju, onkologiju i radioterapiju. Cilj lečenja nije uvek potpuno odstranjenje tumora, već očuvanje neurološke funkcije, kontrola bola, stabilizacija kičme i poboljšanje kvaliteta života. Kod pojedinih pacijenata potrebna je hitna dekompresija kičmene moždine, dok se kod drugih bolest uspešno kontroliše preciznim zračenjem, sistemskom onkološkom terapijom ili minimalno invazivnim procedurama poput vertebroplastike i kifoplastike. Pravovremena procena posebno je važna kada postoji progresivna slabost ili znaci kompresije kičmene moždine.
Dodatne informacije o spinalnim tumorima
Primeri iz prakse
Slučaj br. 1
Pacijentkinja starosti 65 godina je upućena iz regionalne bolnice, gde je sticajem nesrećnih okolnosti, kasno dijagnostikovan tumor kičme. Radilo se o meningeomu u predelu vratnog dela kičme. On je pritiskao na kičmenu moždinu i živce za pomeranje ruku i živce važne za disanje. Pacijentkinja je bila skoro potpuno paralizovanih ruku i nogu i nepravilnog disanja već 1 mesec. Meningeom je rastao potpuno ispred kičmene moždine i živaca, tako da se morao operisati redjim i težim pristupom od napred. Uklonjena su 2 tela pršljana ispred tumora. Tumor je posebnim tehnikama odlepljen od kičmene moždine i živaca i potpuno odstranjen. Umesto odstranjenih tela pršljenova napravljena su nova od bedrene kosti pacijentkinje, postavljena i učvršćena. Pacijentkinja je odmah mogla da pomera vrat. Oporavak ruku i nogu je počeo već sutra. Nakon 6 dana pacijentkinja je mogla da diže ruke, steže šake, pomera noge u zadovoljavajućem obimu u svim zglobovima. Potrebno je 1-3 meseca fizikalnog lečenja da bi pacijentkinja prohodala i vratila se normalnom životu.
Javite se!
Zakazivanje video konsultacije se sprovodi slanjem poruke sa kratkim objašnjenjem problema na mail, WhatsApp ili Viber. Pozivi nisu aktivni. Konsultacije se plaćaju i veoma su uspešne.
Viber
Pre nego nas kontaktirate molimo Vas pročitajte našu Politiku privatnosti i Uslove korišćenja.
Najčešća pitanja pacijenata kod tumora kičme
Da li bol u leđima može biti znak tumora kičme?
Može, ali je važno naglasiti da je većina bolova u leđima posledica degenerativnih promena kičme, mišićnog spazma, diskus hernije ili drugih mnogo češćih uzroka, a ne tumora. Sumnja na tumor kičme raste kada se bol postepeno pogoršava, traje i u mirovanju ili noću, ne smanjuje se uobičajenom terapijom, ili kada se uz bol javljaju slabost nogu, utrnulost, poremećaj hoda, trnjenje, gubitak kontrole mokrenja ili stolice. Tumor kičme postaje posebno važan kada pritiska kičmenu moždinu, korene nerava ili dovodi do nestabilnosti pršljenova. U takvim situacijama često je potrebno MR snimanje kičme sa kontrastom, jer ono najbolje pokazuje odnos tumora prema kičmenoj moždini i nervnim strukturama.
Kada tumor kičme postaje hitno stanje?
Tumor kičme postaje hitno stanje kada počne brzo da ugrožava funkciju kičmene moždine ili korenova nerava. Posebno su zabrinjavajući progresivna slabost ruku ili nogu, otežan hod, gubitak sposobnosti samostalnog hodanja, širenje utrnulosti, poremećaj mokrenja ili stolice i naglo pogoršanje neuroloških simptoma. Problem nije samo u bolu, već u tome što dugotrajan ili jak pritisak na kičmenu moždinu može dovesti do trajnog neurološkog oštećenja. Kod metastaza dodatni rizik predstavljaju patološki prelomi pršljenova i nestabilnost kičme. Zato se u ovim situacijama mora brzo proceniti da li je potrebno hitno neurohirurško oslobađanje kičmene moždine, stabilizacija kičme, zračenje ili kombinovano onkološko lečenje.
Da li su svi tumori kičme maligni?
Ne. Nisu svi tumori kičme maligni. Veliki broj tumora kičme su benigni tumori koji rastu sporo i često se mogu uspešno operativno odstraniti ili pratiti ako ne izazivaju značajan pritisak na nervne strukture. Najčešći benigni tumori su spinalni meningeomi i neurinomi, odnosno schwannomi. Ipak, i benigni tumor može biti opasan ako raste u kičmenom kanalu i pritiska kičmenu moždinu ili nerve, jer prostor za nervno tkivo može biti veoma ograničen. Sa druge strane, metastaze u kičmi i pojedini tumori kičmene moždine mogu imati agresivnije ponašanje i zahtevati kombinaciju operacije, zračenja i sistemskog onkološkog lečenja. Zato se ozbiljnost ne procenjuje samo po tome da li je tumor benigni ili maligni, već i po njegovoj lokalizaciji, rastu i neurološkim posledicama.
Kada metastaze kičme zahtevaju hitno lečenje?
Metastaze kičme zahtevaju hitno lečenje kada izazivaju značajnu kompresiju kičmene moždine, progresivnu slabost nogu, poremećaj hoda, širenje utrnulosti ili gubitak kontrole mokrenja i stolice. Posebno su opasni patološki prelomi pršljenova i nestabilnost kičme, jer mogu dodatno pogoršati pritisak na nervno tkivo i dovesti do trajnog invaliditeta. U ovim situacijama odluka mora biti brza, ali i individualna: nekada je potrebna hitna operacija sa stabilizacijom kičme, nekada zračenje, a nekada kombinacija neurohirurškog i onkološkog lečenja. Cilj nije samo smanjenje bola, već očuvanje hoda, funkcije mokrenja i kvaliteta života. Što se pritisak na kičmenu moždinu duže odlaže, manja je šansa za potpun neurološki oporavak.
Da li se tumori kičme mogu lečiti bez operacije?
Da. Kod pojedinih pacijenata tumori kičme se mogu lečiti bez operacije ili se mogu samo pratiti redovnim MR kontrolama, posebno ako rastu veoma sporo, ne izazivaju značajnu kompresiju kičmene moždine i ne dovode do progresivnih neuroloških simptoma. Kod nekih benignih tumora praćenje je razumno ako je rizik operacije veći od trenutne opasnosti tumora. Kod metastaza ili radiosenzitivnih tumora važnu ulogu mogu imati radioterapija, stereotaktička radiohirurgija, hemioterapija, imunoterapija ili druge onkološke metode. Međutim, bez operacije se ne sme lečiti tumor koji brzo pogoršava hod, izaziva slabost, poremećaj mokrenja ili nestabilnost kičme. Odluka zavisi od vrste tumora, neurološkog stanja, stepena pritiska na kičmenu moždinu i opšte prognoze bolesti.
Koliko traje oporavak posle operacije tumora kičme?
Dužina oporavka posle operacije tumora kičme zavisi od vrste tumora, njegove lokalizacije, stepena pritiska na kičmenu moždinu pre operacije i obima hirurškog zahvata. Kod manjih benignih tumora, posebno ako se operišu pre razvoja težeg neurološkog deficita, oporavak može biti relativno brz. Kod složenijih operacija, tumora koji su dugo pritiskali kičmenu moždinu, metastaza, patoloških preloma ili potrebe za stabilizacijom kičme, rehabilitacija može trajati nedeljama ili mesecima. Bol se često smanjuje ranije nego slabost ili poremećaj hoda, jer nervnom tkivu treba vreme da se oporavi. Najbolji neurološki oporavak očekuje se kada se lečenje sprovede pre razvoja teške slabosti, gubitka hoda ili poremećaja kontrole mokrenja i stolice.
Kada spinalni meningeom treba operisati?
Spinalni meningeom se najčešće operiše kada pritiska kičmenu moždinu ili korene nerava i izaziva bol, slabost, utrnulost, poremećaj hoda ili smetnje mokrenja. Iako je meningeom najčešće benigni tumor, prostor u kičmenom kanalu je ograničen, pa i spor rast može vremenom dovesti do ozbiljnog neurološkog oštećenja. Kod malih, slučajno otkrivenih i stabilnih meningeoma bez simptoma nekada je moguće pažljivo praćenje MR snimcima. Međutim, ako postoji progresivna kompresija kičmene moždine ili pogoršanje hoda, operacija se obično ne odlaže, jer je neurološki oporavak bolji kada se tumor ukloni pre razvoja teške slabosti.
Kako se leči spinalni neurinom ili schwannom?
Spinalni neurinom, odnosno schwannom, najčešće je benigni tumor koji nastaje iz omotača korena živca. Lečenje zavisi od veličine tumora, brzine rasta, bola i neuroloških simptoma. Mali tumori koji ne izazivaju značajan pritisak mogu se pratiti MR snimcima, posebno ako su slučajno otkriveni. Operacija se razmatra kada tumor raste, izaziva jak radikularni bol, slabost, utrnulost ili pritiska kičmenu moždinu. Cilj operacije je uklanjanje tumora uz očuvanje funkcije nerva. Kod većine benignih neurinoma moguće je dobro hirurško lečenje, ali odluka zavisi od toga koliko je tumor povezan sa nervnim korenom i da li bi agresivno uklanjanje moglo izazvati dodatni deficit.
Zašto se tumori unutar kičmene moždine ne mogu uvek potpuno odstraniti?
Tumori unutar kičmene moždine, kao što su astrocitomi i ependimomi, nalaze se u samom nervnom tkivu, pa je njihovo lečenje složenije od tumora koji samo pritiskaju kičmenu moždinu spolja. Ependimomi se često mogu jasnije odvojiti od okolnog tkiva, dok astrocitomi češće infiltriraju kičmenu moždinu i nemaju oštru granicu. Ako bi se takav tumor agresivno uklanjao po svaku cenu, rizik od trajne slabosti, poremećaja hoda, osećaja ili mokrenja može biti veći od koristi. Zato cilj operacije nekada nije potpuno odstranjenje, već maksimalno bezbedno uklanjanje, dekompresija, dobijanje tkiva za dijagnozu i planiranje daljeg lečenja.
Kako se leče tumori pršljenova i kada je potrebna stabilizacija kičme?
Tumori pršljenova mogu oslabiti kost, izazvati patološki prelom, deformitet kičme ili pritisak na kičmenu moždinu i korene nerava. Lečenje zavisi od vrste tumora, stabilnosti kičme, prisustva metastaza, bola i neurološkog stanja pacijenta. Ako je pršljen nestabilan ili se urušava, ponekad nije dovoljno samo ukloniti tumor ili sprovesti zračenje, već je potrebna stabilizacija šrafovima, pločama, koštanim graftom, vertebroplastikom ili drugim metodama. Cilj stabilizacije je smanjenje bola, sprečavanje daljeg kolapsa pršljena i zaštita kičmene moždine. Kod metastaza se odluka donosi zajedno sa onkološkim planom, jer treba uskladiti operaciju, zračenje i sistemsku terapiju.
Koja je razlika između tumora kičme i tumora kičmene moždine?
Tumor kičme je širi pojam i može označavati tumor pršljena (npr metastaza), tumor u kičmenom kanalu (npr neurinom), tumor ovojnica kičmene moždine (meningeom) ili tumor koji raste u samoj kičmenoj moždini. Tumor kičmene moždine je uži pojam i odnosi se na promenu koja nastaje unutar nervnog tkiva kičmene moždine, kao što su astrocitom ili ependimom. Ova razlika je važna jer tumori koji pritiskaju moždinu spolja, poput meningeoma i neurinoma, često mogu biti hirurški odstranjeni sa dobrim oporavkom. Tumori unutar moždine zahtevaju oprezniju operaciju, jer se nalaze u nervnom tkivu i svaki agresivan zahvat može nositi veći neurološki rizik.
Kada se tumor kičme samo prati?
Tumor kičme se može samo pratiti kada je mali, spororastući, ne izaziva značajnu kompresiju kičmene moždine i ne dovodi do progresivnih neuroloških simptoma. Ovakav pristup se češće koristi kod manjih benignih tumora, kod starijih pacijenata ili kada bi rizik operacije trenutno bio veći od moguće koristi. Praćenje nije pasivno čekanje, već plansko kontrolisanje bolesti redovnim neurološkim pregledima i periodičnim MR snimcima kičme. Odluka se menja ako tumor raste, pojačava pritisak na kičmenu moždinu, izaziva slabost, utrnulost, poremećaj hoda ili probleme sa mokrenjem i stolicom. Zato je cilj praćenja da se operacija izbegne kada nije potrebna, ali i da se ne zakasni kada tumor počne da ugrožava nervne strukture.